Uvek neke podele, večito neka kritika, neki napadi i nerazumevanja. Jedna od tih pojava jeste i komentar koji se skoro pojavio, a vezan je za neke od nas koji eto, zamislite, koriste blagodeti modernog doba i slobodu non-office života da pored kafe, u kafiću konzumiraju i WiFi i struju.
Ono što ja, kao ni većina kolega verovatno nije uvidela jeste da naša sloboda stravično boli ili smeta, ali zašto – i dalje je misterija. Možda je vreme da ne bude tako i da se upoznamo.
Zdravo. Ja sam Marija. Kopirajter, profesor, PR. Radim iz kafića iz milion razloga, a u ovom članku pokušaču da objasnim i zašto.
Zašto bodemo oči ako pijemo kafu uz laptop?
Potpuna je misterija da u vreme kada se svi bore za posao, neko nasumično pretpostavlja da je sedeti u kafiću i raditi – nerad. Da je to bilo koji oblik pretencioznog ponašanja, eksponiranja ili čega god drugog osim minding your own business što kažu lepo Ameri, odnosno, gledaj svoja posla po srpski.
Pre nego što vidimo šta kažu terminologije i zakoni, želim da podelim svoje lično iskustvo na ovu temu.
Mislim da imam pravo. Ipak, ja sam neko ko je svoju firmu podigao upravo iz – kafane. OK, jednog divnog restorana.
Zašto sam išla u restoran iza ćoška da radim, a ne u ofis aka kanc ili sedela kod kuće?
Po ovakvom stavu ispada da mi što radimo od kuće treba da se sakrijemo u četiri zida, glumimo da smo negde u nekom kancu ili da najbolje dignemo ruke, lepo nađemo posao od 9-5 kao sav normalan svet i ne talasamo previše. E, pa to, upravo to je ono što je kod nas tragično i užasno. Ta nesposobnost da se pomerimo, da promenimo svoj status, osnažimo se i mrdnemo, a iznad svega – da počnemo da poštujemo jedni druge, tuđe izbore i odluke, na kraju krajeva i osnovno ljudsko pravo na slobodu.
ŠTA TEBE BRIGA GDE JA RADIM? ŠTA TEBE BRIGA ŠTO SAM SE REGISTROVAO/-LA? ŠTA TE BRIGA ZA MOJU PENZIJU?
Ovih dana neverovatnu prepisku pratim upravo u jednoj od grupa gde sam potpuno utešena količinom ljudi koja je prošla identična ili prilično slična iskustva vezana za uplovljavanje u preduzetničke vode. Svi su ih napadali ili govorili da to nije dobra ideja, i nikako, i nemoj. Zašto navodim ovu grupu? Pa jer je upravo ovo skoro jedan-na-jedan grupa koja često govori tiho i nosi laptop sa sobom. O tome da se često nađemo na sastanku i koristimo dostupnu nam opremu da vidimo sve što treba i napravimo planove i dogovore – kao da je i dalje čudesno ili pak uvredljivo. O tome da je odlazak na laptop friendly mesta prilika i da podelimo iskustva, upoznamo se, sretnemo ili pak, u nekom tihom uzajamnom poštovanju i razumevanju – ćutimo i radimo.
Ugostitelji su se odavno navikli. Kad ćemo mi?
Što se večito opiremo svemu večito, baš nikako da shvatim, i zaista mislim da nam je preduboko usađen taj gen opiranja Turcima i kontriranja i mentalitet večitog inata. Mogli bismo malo da se menjamo. Samo malo. Vremena su brza, menjaju se intenzivno, prilagođavamo se. Ne moramo. Ali mi koji želimo ne smemo biti krivi (i nismo).
Ne želim da ovo bude argumentativni članak de se polarizuju strane. Želim da pojasnim. Možda moj primer pomogne, ne znam za druge, ali evo.
Freelancingom sam počela da se bavim pre svega nekoliko godina. Iako sam oduvek honorarno radila razne poslove u smislu edukacije i prevođenja, u jednom momentu mi se smučilo i radno vreme i osećaj stagniranja i nisam znala kuda, ali znala sam da moram da se mrdnem nekako.To je bio toliko intenzivan i bolan grč koji me je pratio svakodnevno da više nisam imala luksuz da ga ignorišem. Osećala sam da mogu više, bolje, još. I napravila sam taj korak. Krenula na brojne radionice, obuke, što za liderstvo, poslovni uspeh tipa Kreiranje uspeha, što za SEO, što za marketing, što za pisanje. Tokom nedelje bih radila, subotom ujutru držala radionice drame na engleskom jeziku, a onda odlazila po ceo vikend na obuku. Ne, nije bilo lako. Nije bilo nimalo lako, jer je tu bilo i vreme apliciranja za sve to, traganja za time, sati i sati implementacije svega naučenog, networkinga. Puno preispitivanja, nespavanja, žrtvovanja.
U jednom momentu je sve krenulo da se menja, a ja sam se odjednom našla u manje poznatoj situaciji da – i dalje nemam vremena, ali imam prostornu slobodu, odnosno, imam rokove, ali nemam kancelariju. Imam klijente, ali nemam firmu. Imam saradnike, ali nisam ih nikada ni videla. To menja percepciju svega. Života, postojanja, to rekonstruiše život na milion načina. Odjednom sam postajala preduzetnik, a to je sasvim, ali sasvim drugačije stanje svesti od rada u firmi. I budimo realni, nije za svakoga. Zaista nije. Ne mora da bude i rad u firmi nije niti nužno zlo niti manje vredno. Apsolutno ne mislim to, da me ne shvatite pogrešno i ne slažem se sa trendom da se ljudi teraju da masovno daju otkaze i kreću nekakve poduhvate. Morate na to biti spremni, to jarko želeti, a kao žena, biti posebno spremni da istrajete i borite se. Sada je 4, ja ovo pišem, možda je moglo drugačije, ali tako je kako je. I srećna sam. Umorna i srećna. Svoja. Što nije sasvim isto kao tema, koja je više vezana za suštinski kontekst rada na daljinu, a to vam je dostupno i moguće i ako ste u firmi nekoj. Tako sam i ja počela zapravo.
U početku, radila sam od kuće honorarno, još dok sam radila u firmi. Obim posla je bio dopunski, nisam bila ništa posebno plaćena, ali sam davala sve od sebe, učila svakog dana, uvek molila za feedback, želela da budem bolja, jača, preciznija, da saznam još, više, sve.
Onda je počelo da se dešava nešto drugo. Iz dinamičnog života u kojem sam trčala na sto strana, bila okružena đacima, kolegama, jurcala kroz gradski saobraćaj i osećala tu vrevu grada, ja provedem dan u pidžami radeći. Završim sve što treba, ali najednom… nešto je falilo.
Freelance je samotan. Freelance, ili ma koji rad od kuće nosi posebne izazove, čak i za introverte, a kamo li nas ekstroverte. I iako je naizgled sve bilo OK, negde tu je izostala moja sreća.
Laptop pod mišku i za ćošak
I usudila sam se. Jedva, nekako, pitavši konobara ima li interneta, smem li. Platila sam barem tri kafe, ceđeni miks, ručak i kolač, samo da me ne grize savest. Imala sam osećaj da me svi, a verovatno neki kao i autor ovakvog komentara iz naslova, promatraju i da mi sude. Mislim, imala sam sa sobom laptop, a ne pvc creva, ali sam se i dalje osećala poprilično upadljivo. No, na kraju dana, ja sam završila duplo više posla. Nije bilo sudova da ih “časkom sredim”. Ručka koji iznenada moram da skuvam. Veša za pranje i sušenje niti “samo da ovo i ono”. Suv rad, ljudi oko mene, neka lagana atmosfera, za mene idealna jer sam imala da pišem, a puls života oko mene me je oduvek beskrajno inspirisao. Ja sam bila srećna, sita, dan mi se isplatio, ljudi s osmehom oko mene, život.
Sutradan, otišla sam ponovo. I tako sam nastavila da idem ne samo u lokalni restoran, već i u shared spaces, odnosno zajedničke kancelarije, a imala sam i otvorene pozive u barem dve kancelarije i sto na korišćenje, što mi je jednako prijalo kada bih stizala. Bukvalno, ja sam podigla svoj posao sa stola u prizemlju restorana koji volim, nisam bila tužna, nisam padala u depresiju od samoće, sredila bih se, krenula i bila efikasna, kreativna i prilično dobro nahranjena. To je ono što se sa strane ne vidi. Ta unutrašnja borba, to traganje za suštinom, taj neopipljivi osećaj da stvaraš. Rezultati su tu, ali nekako… lebde. Pošto mi ni to na kraju nije bilo idealno, vratila sam se ipak i nastavi koju obožavam i suštinski sam profesor zaista, međutim, sloboda koju mi je moj posao doneo nema cenu. Nisam išla na daleke destinacije, čak i mene malkice nervira taj opšti hajp, ali sam mogla da radim gde god da sam išla privatno ili poslovno, koliko sam htela i mogla, dokle god su rokovi ispunjeni. Jednostavno je.
Ja sam takav život želela. Tražila sam način u skladu sa mojim ličnim kapacitetima na koji bi to bilo ostvarivo i realno. Našla sam ga.
Da krenemo ispočetka: šta su osnovni pojmovi i šta je rad na daljinu?
E-work ili rad (k)od kuće je termin koji je “patentirao“ Jack Niles 1973. godine za vrstu posla u kojem zaposleni uživaju veću fleksibilnost u vezi mesta i vremena obavljanja svog posla. Drugim rečima, nekadašnji put na posao i s posla je zamenjen telekomunikacijskim pogodnostima kao što su intranet, LAN, WLAN VPN, videokonferencija, i tako dalje koje su u današnjem svetu širokopojasnih veza na Internet postale upotrebljive i uobičajene. Mnogi ovakvi zaposleni rade kod kuće, dok drugi, poznati još i kao radnici-nomadi, svoj posao obavljaju iz kafića ili lepeze ostalih lokacija.
Telework ili tele-rad je širi termin koji objašnjavamo učestalim motom “posao je nešto što se radi, ne nešto kuda putujete“. Drugim rečima, tele-radnici ne putuju ni na kakvo mesto obavljanja svog posla, bilo ono neko opuštajuće mesto ili ne, već svoj posao obavljaju gde i kad se sete, poštujući rokove. Da bi bio uspešan, sam način vođenja ovakvog poslovanja mora se orijentisati ka rezultatima svojih radnika te se rukovoditi po ciljevima, a ne po procenjivanju rada samih zaposlenih.
Šta kaže zakon o radu za rad na daljinu?
Zakonom o radu predviđena je mogućnost obavljanja rada zaposlenih van prostorija poslodavca. Ovaj oblik rada obuhvata rad na daljinu i rad od kuće.
Poslodavci koji žele da iskoriste prednosti ovakvog modela organizacije treba da se upoznaju sa dodatnim obavezama koje ovaj oblik angažovanja radnika podrazumeva.
Sa izabranim zaposlenim poslodavac će zaključiti ugovor o radu, kao što to čini i sa zaposlenima koji će rad obavljati u okviru prostorija poslodavca.
Pored redovnih obaveza i prava poslodavac i zaposleni koji radi od kuće u ugovor o radu za rad od kuće i rad na daljinu, treba da urede:
- trajanje radnog vremena prema normativima rada;
- način vršenja nadzora nad radom i kvalitetom obavljanja poslova zaposlenog;
- sredstva za rad za obavljanje poslova koje je poslodavac dužan da nabavi, instalira i održava;
- korišćenje i upotrebu sredstava za rad zaposlenog i naknadu troškova za njihovu upotrebu;
- naknadu drugih troškova rada i način njihovog utvrđivanja;
- druga prava i obaveze.
Ugovor o radu za obavljanje poslova na daljinu i od kuće više se ne registruje kod lokalne samouprave, kao što je to ranije bilo propisano.
Zakonom o radu propisane su određene odredbe kojima se štite interesi zaposlenih koji rade od kuće i omogućava njihov ravnopravan položaj sa radnicima koji posao obavljaju u prostorijama poslodavca.
Osnovna zarada zaposlenog koji radi van prostorija poslodavca ne može biti utvrđena u manjem iznosu od osnovne zarade zaposlenog koji radi na istim poslovima u prostorijama poslodavca.
Količina i rokovi za izvršenje poslova koji se obavljaju po osnovu ugovora o radu van prostorija poslodavca moraju se odrediti tako da se zaposlenom omogući da koristi prava na odmor u toku dnevnog rada, dnevni, nedeljni i godišnji odmor, u skladu sa zakonom i opštim aktom.
Kao i sve druge zaposlene, radnika koji obavlja poslove od kuće poslodavac će prijaviti na obavezno socijalno osiguranje po osnovu radnog odnosa.
Zarada zaposlenih opterećena je istim dažbinama kao i zarada ostalih zaposlenih.
Obračun i isplata zarade za zaposlenog koji radi od kuće u svemu je isti kao i obračun i isplata zarade za ostale zaposlene.
Na samu visinu primanja zaposlenog koji radi od kuće utiče pak zakonska odredba koja predviđa da poslodavac treba da isplati zaposlenom naknadu za korišćenje i upotrebu sredstava za rad i naknadu drugih troškova rada. Ovu obavezu, kao što smo već naveli, poslodavac i zaposleni treba da urede ugovorom o radu.
Članom 105 Zakona o radu predviđeno je da se zaradom zaposlenog smatraju sva primanja zaposlenog iz radnog odnosa, osim određenih izuzetaka, među kojima je i prethodno pomenuta naknada za korišćenje i upotrebu sredstava za rad i naknada drugih troškova rada.
Iz tog razloga, poslodavac i zaposleni treba jasno da predvide koja će sredstva rada koristiti zaposleni kod kuće, koji iznos naknade će po tom osnovu primiti, kao i koje druge troškove rada će mu poslodavac nadoknaditi.
Na primer, poslodavac i zaposleni mogu da ugovore da poslodavac isplati zaposlenom naknadu za korišćenje privatnog računara, telefona, štampača, kao i troškove redovnog održavanja računara i troškove tonera za štampu.
Na primer, poslodavac i zaposleni mogu da ugovore da će zaposleni po osnovu rada od kuće primiti zaradu u iznos od 50.000 dinara neto a da će mu poslodavac naknaditi troškove upotrebe ličnog računara i štampača u iznosu od 3.000 dinara mesečno. Poslodavac će izvršiti obračun zarade i platiti porez i doprinose na zaradu zaposlenog od 50.000 dinara, dok je isplata naknade troškova od 3.000 dinara neoporeziva.
Iznosi naknade troškova treba da budu realni. Poslodavac ne treba da zloupotrebi mogućnost isplate neoporezive naknade troškova kako bi izbegao plaćanje poreza i doprinosa tako što će deo zarade zaposlenom da prikaže kao naknadu troškova.
Poslodavac je Zakonom o radu obavezan da zaposlenom koji radi od kuće obezbedi istu osnovnu zaradu kao i zaposlenima koji rad obavljaju u prostorijama poslodavca.
Takođe, poslodavac koji u nameri da izbegne plaćanje poreza i doprinosa, deo zarade prikaže kao naknadu troškova za rad od kuće, rizikuje da Poreska uprava u poreskoj kontroli označi naknadu troškova kao prikrivenu isplatu zaradu i kazni poslodavca za izbegavanje poreske obaveze.
(izvor: mojafirma.rs)
Be the first to leave a comment