Od bakšiša do 11 zaposlenih: Priča Azre Arbutine

Sa 24 godine, dok je završavala fakultet i radila kao konobarica, Azra Arbutina odlučila je da pokrene sopstveni biznis. Početni kapital uštedela je od bakšiša, a ono što je počelo kao lična odluka preraslo je u posao koji danas zapošljava 11 ljudi. U razgovoru za Uninor.rs otkriva kako izgleda preduzetništvo iza kulisa, zašto je istrajnost važnija od odsustva straha i šta je naučila gradeći Tvoju Pilju.

Postoje preduzetničke priče koje počinju velikim investicijama, razrađenim poslovnim planovima i finansijskom podrškom. A postoje i one koje počinju mnogo skromnije – ušteđenim novcem od bakšiša, jasnom odlukom i verom da se od sopstvene ideje može izgraditi nešto više.

Priča Azre Arbutine, osnivačice Tvoje Pilje, pripada ovoj drugoj grupi. Dok je završavala studije organske proizvodnje na Poljoprivrednom fakultetu i radila kao konobarica, Azra je počela da razmišlja o tome kako da izgradi nešto svoje. Danas se Tvoja Pilja nalazi u Kraljevića Marka 6 u Novom Sadu, a iza ovog biznisa stoje godine rada, brojni izazovi i odluka da se ne odustane kada postane teško.

Ipak, put do stabilnog poslovanja nije bio jednostavan. Prve godine obeležili su neplanirani troškovi, problemi sa lokacijom, neizvesnost i rad na dva posla. Bilo je i trenutaka kada su stvari delovale gotovo nemoguće, ali je svaki novi problem za nju postajao zadatak koji treba rešiti.

Danas, sa više od pet godina preduzetničkog iskustva i 11 zaposlenih, Azra otvoreno govori o svemu što se ne vidi na prvi pogled – od strahova i grešaka do lekcija koje su je promenile i kao preduzetnicu i kao osobu.

U razgovoru za Uninor.rs govori o počecima Tvoje Pilje, odgovornosti prema zaposlenima, izgradnji prepoznatljivog identiteta i poruci koju ima za mlade koji žele da pokrenu sopstveni biznis.

„Moj prvi korak nije bio lokal, ni novac, nego odluka“

Uninor.rs: Ko stoji iza Tvoje Pilje i kako je izgledao vaš prvi korak od ideje do biznisa koji danas poznaje veliki broj ljudi?

Azra Arbutina: Iza Tvoje Pilje stojim ja, Azra Arbutina. Kada sam odlučila da pokrenem svoj biznis, imala sam 24 godine, završavala sam fakultet i konobarisala. Taj posao mi je mnogo dao: naučio me je radu s ljudima, dao mi vetar u leđa i bio prava odskočna daska. Ipak, vremenom sam shvatila da to nije dugoročno rešenje i da želim nešto svoje.

Moj prvi korak nije bio lokal, ni novac, nego odluka. Onaj trenutak kada nešto odlučiš u sebi, još nikome nisi rekao, ali znaš da ćeš to uraditi i ne dvoumiš se.

Tek posle su došli traženje lokala, opremanje i strategija: kako ću se predstaviti ljudima, šta prodajem i zašto bi kupovali baš kod mene.

Imala sam dva aduta. Prvi je bio to što sam zahvaljujući konobarisanju poznavala mnogo ljudi u gradu. Drugi je bio moj fakultet – studirala sam organsku proizvodnju na Poljoprivrednom fakultetu.

Uvek to pričam kao anegdotu: sve moje kolege sa fakulteta bile su proizvođači, a ja sam od životinja imala psa, mačku i zeca. Moja porodica se ne bavi poljoprivredom i nisam imala zemlju. Zato sam pomislila: oni proizvode, a ja ću od njih da otkupljujem.

Tako sam od početka imala kvalitetne namirnice po najboljoj ceni, a upravo me je taj kvalitet izdvojio od drugih.

Od bakšiša do sopstvenog posla

Uninor.rs: Šta vas je u trenutku kada ste počinjali nateralo da kažete: „Hajde da probamo“, iako niste mogli da znate da li će ideja uspeti?

Azra Arbutina: Najviše me je pokrenulo okruženje u kom sam se nalazila. Završavala sam fakultet, dugo sam konobarisala i u jednom trenutku sam iskreno pogledala gde sam i shvatila da me to nigde ne vodi. Zato sam krenula u skladu sa svojim mogućnostima: Tvoju Pilju sam pokrenula novcem koji sam uštedela od konobarskog bakšiša.

A što se tiče toga da li će ideja uspeti, kod mene to pitanje nikada nije postojalo. Kada se za nešto odlučim, ne pitam se da li će uspeti, nego kako, za koliko vremena i sa koliko truda, promena i odricanja.

Nikada se nisam zapitala: „Šta ako ne uspe?“ Ja krenem, a ostalo rešavam usput.

Kada svaki problem postane novi zadatak

Uninor.rs: Koji je bio najteži trenutak na vašem preduzetničkom putu i čemu vas je upravo taj period naučio?

Azra Arbutina: Teško je izdvojiti jedan trenutak jer su prve tri godine bile jedan dug niz iskušenja. Stalno se nešto dešavalo. Krenem da radim, a oni zatvore ulicu i ljudi ne mogu da dođu do mog lokala. Preselim se preko puta, a onda zatvore i taj deo ulice. Tu su bili i neplanirani troškovi, kvarovi, zastoji i ekonomske i društvene okolnosti zbog kojih sam morala prilično da promenim pravac poslovanja.

Sve to vreme radila sam dva posla: radnim danima u svom lokalu, a vikendom sam dodatno konobarisala kako bih mogla sve da pokrijem.

Mnogo puta sam bila u prilici da pomislim kako ovo nije za mene i da su to neki znaci pored puta. Ali nisam tako gledala na stvari. Svaka prepreka me je naučila da to nije znak da dignem ruke, nego poziv da smislim rešenje.

Ne možeš da dođeš do mog lokala? U redu, uvešću Wolt i Glovo. I tako redom – na svaki problem jedno rešenje.

Danas, kada se sve sabere i oduzme, ovaj posao mi je mnogo doneo na svim nivoima: finansijski, mentalno i iskustveno. Stekla sam znanje i veštine, a iz njega sam pokrenula i još jedan posao.

Najveća lekcija je da nema odustajanja i da moraš biti istrajan. To mi danas koristi u svakom segmentu života.

„Odustajanje nikada nije bilo na stolu“

Uninor.rs: Da li je bilo trenutaka kada ste pomislili da odustanete? Ako jeste, šta vas je nateralo da nastavite?

Azra Arbutina: Iskreno? I dan-danas se desi da poludim i pomislim: „To je to, sve rasprodajem, ne želim više nikoga da vidim u ovom lokalu!“ Ali to nije prava emocija, to je samo trenutni afekat i prođe brzo, kao što je i došao.

Kada razmišljam trezveno, nikada, ali apsolutno nikada, nisam želela da odustanem. Nije postojala nijedna dilema niti opcija da dignem ruke, kažem „ovo nije za mene“, zatvorim i odem da radim negde drugde.

Kakav je krajnji cilj mog posla i šta planiram s njim u budućnosti, to je sasvim druga priča. Ali odustajanje nikada nije bilo na stolu.

Mislim da je jako važno da ljudi ovo čuju: onog trenutka kada pustiš sumnju u bilo koju sferu života, stvari počinju da padaju u vodu. Zato nema sumnje u ono što radiš, nema odustajanja, postoji samo čvrsta odluka da će uspeti. Pitanje je samo na koji način i koliko vremena će biti potrebno.

Posao kao škola života

Uninor.rs: Koliko se osoba koja pokrene svoj prvi biznis promeni tokom godina i šta ste vi naučili o sebi od početka Tvoje Pilje do danas?

Azra Arbutina: Radim više od pet godina, zagazili smo u šestu, i od početka do danas promenila sam se za 180 stepeni. Počela sam sa 24 godine, što je još uvek mlado doba, i imala sam prostora da odrastem u svakom smislu. Ali iskreno, odrasla sam kroz ovaj posao.

Naučila sam disciplinu i podigla mentalnu snagu na viši nivo. Naučila sam da nema reagovanja u afektu ni ishitrenih poteza. Naučila sam da komuniciram, i sa zaposlenima i sa mušterijama. Naučila sam da brinem, ali i da prestanem da brinem kada je dosta.

Dosta sam promenila i karakter. U ovom poslu moraš da staviš ego po strani, da neke svoje osobine ublažiš, a neke dodatno izoštriš. Nisi u prilici da se svađaš i odbrusiš, ali možeš da budeš dovoljno vešt da se izboriš za sebe.

Naučila sam da prihvatim odgovornost i da brinem o drugima. Danas imam 11 zaposlenih i ti ljudi žive od plata koje Pilja isplaćuje. Zato nisam ja najvažnija: najvažniji su posao i njihova zarada, pa tek onda sve ostalo.

A naučila sam i jednu veoma praktičnu stvar: novac firme je novac firme, a moj novac je moj novac.

Posao je kao malo dete koje podižeš od nule – i dok ono raste, rasteš i ti.

Prepoznatljiv identitet u moru konkurencije

Uninor.rs: Koliko je mladom čoveku danas teško da se izdvoji u moru novih biznisa i pronađe svoj prepoznatljiv identitet?

Azra Arbutina: Ja verujem da svako od nas već ima svoj identitet i da je svako na svoj način poseban i u nečemu dobar. Ono što ljudi najčešće zanemaruju jeste da sednu, porazgovaraju sa sobom i iskreno priznaju sebi ko su i šta su.

Ne možeš na silu da budeš pevačica ako ne pevaš lepo. Ali kada dobro upoznaš sebe i sagledaš šta je ono po čemu si prepoznatljiv, fokusiraš se na to i put postaje mnogo lakši.

To ne znači da ćeš promašiti ako ne znaš odmah. I ako kreneš pogrešnim putem, on te na kraju može dovesti tamo gde treba da budeš. Ali rad na sebi mnogo pomaže da shvatiš ko si u suštini. Kada to prepoznaš, držiš se toga, usmeriš se i kreneš.

Da li je lako? Nije. Tržište je prezasićeno svime: zdravim i nezdravim proizvodima, restoranima, ugostiteljstvom. Milion stvari iskače sa društvenih mreža. Zatrpani smo reklamama, marketingom i ludilom.

Ali svako vreme nosi svoje breme. Nekada je reklamiranje bilo teže, ali je i konkurencija bila manja. Danas su društvene mreže dostupnije i jeftinije, ali je konkurencija ogromna.

Svaki biznis mora da prođe svoje faze i za svaki su potrebni vreme, upornost i istrajnost.

Na kraju, sve se svodi na jedno: kada ti prepoznaš svoj identitet, prepoznaće ga i drugi.

Ono što publika ne vidi

Uninor.rs: Uspeh često izgleda jednostavno spolja, dok iza njega stoje godine rada. Šta ljudi najčešće ne vide kada pogledaju vaš uspeh danas?

Azra Arbutina: Ljudi ne vide šta je iza kulisa. Spolja deluje kao da mi je sve išlo od ruke, a iza toga je bilo pravo ludilo. Toliko isplakanih trenutaka, toliko neplaćenih računa i razmišljanja odakle skupiti novac da se plati ono što mora. Toliko strahova da li će biti za kiriju.

Bilo je mnogo situacija u kojima nisam znala kako da se izborim za sebe ili da iskomuniciram nešto, kao i neprijatnosti kada se desi greška prema mušteriji, a ti još ne znaš kako da se postaviš.

Oko svakog obroka i svake sitnice bilo je, bukvalno, suza. Nikada neću zaboraviti kako sam pokušavala da napravim granolu, istu onu koju danas imamo u obrocima i u pakovanom obliku. Bacila sam kilograme i kilograme namirnica.

Kada mi je propala po pedeseti put, sela sam u auto sa šerpom i vozila se sat i po od Novog Sada do sela u kom živim, do tate, da mi on pomogne, iako nema nikakve veze sa kuhinjom. Plakala sam celim putem, toliko da nisam videla kuda vozim.

A danas? Danas je naša granola predobra i toliko sam ponosna na taj proizvod.

Podići posao na neki nivo dug je i nimalo lak put, pun promašaja, strahova, stresa i neprijatnosti. A ljudi to vide samo kao: „Pa njoj to ide od ruke, nema šta.“

Savet koji je promenio njen pogled na posao

Uninor.rs: Koji savet biste voleli da je neko vama dao kada ste tek počinjali?

Azra Arbutina: Meni zapravo nije falio nijedan savet, jer sam onaj koji mi je najviše značio dobila baš na početku.

Rekli su mi ovako: prva godina je najteža i na nju ni ne računaš. Do treće godine se mučiš, koprcaš i nadaš se. Od treće do pete malo podigneš glavu i vidiš da je posao dobio neki oblik i da ima svetla na kraju tunela. A od pete godine počinješ da živiš od posla koji si podigao.

Zvuči kao kliše, ali to je najrealniji savet koji sam dobila. Iz nekog razloga sam mu slepo poverovala i držala ga se, i sve se obistinilo baš tako. Prvu godinu sam izgurala znajući da je ona najgora i da je ne računam. Do treće sam se lomila, radila, gurala i krpila. U trećoj su počela da se dešavaju bolja vremena.

Upravo zato što sam znala šta me čeka, ni u jednom trenutku nisam pomislila da odustanem.

A savet koji bih ja dala, pored ovog, i koji sam iskusila na svojoj koži, jeste da ne možeš da radiš malo i parcijalno. Ne možeš da radiš nešto drugo i prebacuješ novac u posao „dok se ne razvije“. Od toga nema hleba.

Znam to jer sam i sama u početku sedela na dve stolice. Ako ti je to prvi posao i želiš da živiš od njega, odrekni se svega ostalog i usmeri se samo na njega. Tek tada će krenuti.

Dokle god sediš na dve stolice, nisi u celosti ni na jednoj.

Novac ili sloboda?

Uninor.rs: Šta za vas danas znači uspeh – novac, sloboda, zadovoljstvo poslom, mogućnost da zapošljavate druge ili nešto potpuno drugo?

Azra Arbutina: Moj tata kaže da sam materijalista, pa bi po njemu odgovor bio da za mene uspeh znači novac. I to stvarno jeste tako.

Ali ja ipak smatram da sam samo tipičan Strelac u horoskopu i da za mene uspeh znači sloboda. E sad, slobodu daje novac. Tako da se, eto, ipak vraćamo na tatinu teoriju.

„Ne pitaš se šta ako, nego tražiš kako“

Uninor.rs: Šta biste poručili mladima koji imaju ideju, ali nemaju dovoljno hrabrosti da naprave prvi korak i pokušaju da od nje naprave nešto svoje?

Azra Arbutina: Poručila bih im da ne postoji „nemam dovoljno hrabrosti“. Mora se biti hrabar i mora se odlučiti. To je to.

Kada imaš ideju i siguran si da je dobra, onda više nema pitanja o hrabrosti. Ideš sa verom u ono što si osmislio i ne razmišljaš više da li će uspeti, da li je dobro i kako ćeš to plasirati.

Imaš nešto u šta veruješ da je brutalno? Kreni.

Sumnja je ono što ruši sve: dvoumljenje, premišljanje, „da li sam dovoljno hrabar“, „da li će uspeti“. Te stvari ne dolaze u obzir ako razmišljaš o svom poslu.

Kada imaš nešto u šta veruješ, ne pitaš se „šta ako“, nego tražiš „kako“. Po meni je to jedini ispravan stav za pokretanje biznisa.

Priča Azre Arbutine podseća da preduzetnički uspeh retko dolazi preko noći. Iza njega su godine rada, greške koje se ponavljaju, odluke koje nije lako doneti i trenuci kada je potrebno pronaći rešenje čak i onda kada se čini da ga nema.

Od ušteđenog bakšiša do biznisa sa 11 zaposlenih, njen put pokazuje koliko su važni poznavanje sopstvenih mogućnosti, spremnost na učenje i sposobnost da se prepreke ne doživljavaju kao konačan poraz.

Možda je upravo zato njena poruka mladima tako jednostavna: kada veruješ u ono što želiš da izgradiš, nemoj stalno da se pitaš šta ako ne uspe. Počni da tražiš način kako da uspe.