Pre nekoliko godina Švedska je proslavila novi milenijum velikom inovacijom: radni dan koji traje 6 sati. San pod nazivom „od 9 do 3“. I još bolje: većina kompanija dozvoljava fleksibilnost u okviru određenog perioda tokom dana.
Zamislite – ustanete ujutru, prošetate psa, doručkujete, odete na bazen, na primer. Ili jednostavno odspavate duže. Onda odete sveži na posao i taman kad pomislite da je sva koncentracija prohujala s vihorom, pogledate na sat – i to je to! Možete napolje. Ne znam da li je to globalni fenomen, ali u kancelarijama u kojima sam ja boravila period od 3 do 5 je uvek najkritičniji – sva ta namrštena lica i kucanje koje polako prerasta u udaranje po tastaturi. Ali nekada davno – tačnije, pre celog veka, osmočasovno radno vreme je bilo luksuz i ideja koja je u umu tadašnjeg radnika promenila sve.
Bila je 1817. godina. Sa svojim jadnim platama, ljudi su mahom radili dokle god ih noge drže kako bi priuštili sebi osnovna sredstva za preživljavanje – hleb i krov nad glavom. Već dugo se radilo od izlaska do zalaska sunca, šest dana u nedelji. Onda se pojavio jedan čovek koji se usudio da predloži neverovatno: radni dan skraćen sa 17 na 10 radnih sati, uključujući dva sata pauze za doručak i ručak. Njegovo ime je bilo Robert Oven, koga će kasnije Marks i Engels svrstati u red utopijskih socijalista.
Rat za dan, međutim, nije išao glatko. Naviknuti na maskirani feudalni sistem, vlasnici fabrika i drugi poslodavci se nisu dali tek tako. Oven nije odustajao, dodavši na svoju listu još zahteva:
– zabrana rada za decu mlađu od 10 godina
– organizacija dečjih vrtića i osnovnih škola za građanstvo
– humanizacija radničkih naselja
– osnivanje proizvodnih zadruga.
Iste godine Oven je pokrenuo kampanju pod sledećim sloganom:
“8 sati rada, 8 sati rekreacije, 8 sati sna!”
Ovako drastična ideja je, razume se, naišla na otpor ali i na simpatije mnogih. Iako nije odmah sprovedena u delo, mnogi su se pridružili pokretu i tako naveli brojne poslodavce da ipak donekle poboljšaju uslove rada svojim zaposlenima. Godine 1847. većina je prihvatila pravilo koje je zabranjivalo rad duži od 10 sati ženama i deci. Moralo je da prođe još 40 godina kako bi britanski Trades Union Congress prihvatio krajnju viziju osmočasovnog rada, i to pod pritiskom “Osmočasovne lige” na čijem čelu je stajao Tomas Man, još jedan britanac i borac u Industrijskoj revoluciji, omogućujući Ovenovoj viziji da živi.
Sa druge strane okeana događala se ista stvar: Prva prvomajska parada održala se 1886. godine, kada je oko 350 hiljada radnika izašlo na ulice protestvujući i zahtevajući osmočasovni radni dan. I pobedili su. Delimično. Fabrike su polako počele da prihvataju nove uslove i prilagođavaju se zahtevima. Međutim, izrabljivanje naroda je i dalje bilo legalno i tek će XX vek sa reči preneti ova pravila i zaštitu radnika na papir. Prvi iskorak napravila je kompanija Ford Motor, koja nije samo standardizovala osmočasovno radno vreme, već je i udvostučila dnevnice. Produktivnost i posvećenost radnika je porasla toliko da se u roku od nekoliko godina godišnji profit kompanije takođe udvostručio. Primer je oživeo, a ostalo je istorija. Mnoge firme su počele da slede Fordov model.
Više od veka nakon prve Ovenove inicijative – tačnije, 120 godina kasnije, osmočasovno radno vreme je standardizovano u zapadnom svetu. Radna nedelja sada zvanično broji 40 sati, a prekovremen rad se dodatno naplaćuje (bar tako kažu). Velika pobeda.
Međutim – od tog trenutka je prošao ceo vek, a mi smo i dalje na istom, iako se tehnologija razvila do te granice da proizvodnja danas i krajem XIX veka nema nijednu drugu sličnost. Šta nam to govori? Švedska je ponudila odgovor. Sad nam samo treba jedan utopista koji će ga preneti dalje.
Autor: Vanja Mlađenović, MojaFirma
